IZROD

Image       I te 2000. godine sam bio u manjini, kada je u pitanju podrška Koštunici dr Vojislavu. Da, zdušno sam podrzavao DOS zbog Đinđića, ali se gnušao na žmirkavog i podgojenog truta. Nisam imao pravo glasa, ali sam jos od malih nogu počeo da se interesujem za politiku. Moja porodica je bila žestoka opozicija zločinačkom režimu Slobodana Miloševića i moje mitingovanje je bio logičan epilog. Ulične demonstracije su mi bile prioritet, pa sam i iz škole bežao kako bih dao doprinos društvu. Navikao sam da brzo mislim i jos brže delujem i zato se gadim na usporene i uspavane. Pobedio je Koštunica jer su drugi vukli kola umesto njega, a prilikom prvog obraćanja narodu, tek probuđen i krmeljav, je stavio do znanja da će slediti retrogradnu politiku. Nije želeo da napravi diskontinuitet sa prošlošću. Želeo je slavu i populizam. Mnogi danas tvrde da ga je Zoran nepromišljeno kandidovao, ali istina je da je to bila nužna reakcija, jer je gladnom i većinski polupismenom narodu jedino mogao otrcani i samoproklamovani legalista da zamaže oči. Stideo sam se svakog pojavljivanja Koštunice na svetskim manifestacijama jer on nije predstavljao lepu, pametnu i prosperitetnu Srbiju, već ružnu, ograničenu i nazadnu. Vrata Brisela su mu širom bila otvorena, ali na njih nije znao da uđe. Ako ga neko ne gura, on pada. Ako ga neko ne kontroliše, on po automatizmu utanja u san. Bio je patološki ljubomoran na one koji su hiperaktivni i kompleks niže vrednosti je ispoljavao satanizujući bolje od sebe, a takvih je mnogo. Zoran mu je bio trn u oku jer je bio jedinstven. Bio je pravi državnik, kakvog bi poželela svaka razvijena i demokratska država. Koštunica je bio dokaz da kao društvo nismo sposobni da napravimo konačan preokret i stavimo tačku na sramnu prošlost. Njegovi prvi radni dani na funkciji predsednika SRJ protekli su u dodvoravanju Miloševicevim piunima i ratnim drugarima. Nije skrivao ljubav prema ratnim zločincima i kriminalcima, Pavkoviću i Tomiću. Držao je tajne sastanke sa funkcionerima Rusije kako bi dobio blagoslov za podle i opasne namere. U tome je uspeo. Njemu je svaki dan bio šansa da otrovom satanizuje Zorana, perfidnim lažima diskredituje boljeg od sebe, a demagogijom zamaže oči zatucanom narodu. Koštunicino delovanje u periodu od 2001. do 2003. godine indikativno ukazuje da je činio sumnjive stvari, a na osnovu toga postoji osnovana sumnja da je politički nalogodavac ubistva premijera Đinđića. Knjiga “Atentat na Zorana”, autora Miloša Vasića kao i mnoge argumentovane izjave Vladimira Popovića i Srdje Popovića, nedvosmisleno ukazuju da je Koštunica dr Vojislav u najmanju ruku inspirator tog tragičnog događaja. Sramota je što on i dalje uživa u blagodetima života bez straha da ce krivično odgovarati. Umesto hrabrih i odgovornih tužilaca i sudija, mi danas imamo partijsko pravosuđe koje je posledica mafijaške i neustavne reforme. Na dan obeležavanja osmogodišnjice ubistva premijera Đinđića, Koštunica se probudio iz zimskog sna i narodu poručio da se neće odazvati sudskom pozivu da u svojstvu svedoka kaze šta zna o atentatu. Tih dana tema oko predmeta politička pozadina ubistva Đinđića je bila aktuelizovana. Danima smo gledali snimke Tadića i Jovanovića koji sa ružom i kalom u ruci, izigravaju ucveljene narikače. Gde im je građanske hrabrosti da se beskompromisno bore da politički nalogodavci budu procesuirani i sankcionisani? Od lazne patetike mi zaigra želudac. Svakog 12. marta osećam tugu ali i bes što kao društvo nismo spremni da se izborimo za istinu, posle čega bi usledila istorijska katarza. Zato sam u martu 2011. organizovao građansku i nestranačku akciju “Koštunice-pevaj”, sa koje smo jasno poručili da niko ne sme ostati nekaznjen za krivična dela koja je činio, a pogotovu ne samoproklamovani legalista. Mediji već par meseci ćute i time daju veštačko disanje čoveku koji nas je vratio u blato, žrtvujući našu budućnost. Koštunica dr Vojislav je zajedno sa saradnicima, mafijaškim medijima i nekim crkvenim “velikodostojnicima” kontinuirano satanizovao Đinđića želeći da se u javnosti stvori slika kako je Zoran kriminalac i da kao takav mora biti uklonjen. On je bio akter kreiranja atmosfere linča u kojoj je Zoran postao laka meta. Ne smemo dopustiti da oni koji su pripremali ubistvo Đinđića postanu žrtve. To što su iza njega stali neki akademici i neke druge javne ličnosti nije nista do pritisak na pravosudne organe ove zemlje i to se ne sme dozvoliti. Iako se on pravda da ne postoji razlog da odgovara na pitanja u istražnom postupku vezano za političku pozadinu atentata, razloga ima dovoljno.

Zašto je Koštunica dr Vojislav podržao protest JSO, nazvavši ga socijalnim buntom, i to onda kada je premijer bio u zvaničnoj poseti Americi? Time je urušio ustavni poredak Srbije i ugrozio bezbednost njenih građana.

Zašto su se ljudi iz njegovog okruženja viđali sa ljudima iz zemunskog klana i JSO?

Zašto je manipulisao ubistvom Gavrilovića i preko saradnice Ljiljane Nedeljković poručivao da Zoran ubija političke neistomišljenike?

Zašto su se visoki državni funkcioneri, članovi DSS i bivši članovi njegovog kabineta videli sa Legijom one noći kada je uhapšen, a suprotno zakonima države Srbije? Zasto je Legija rekao da se predaje, jer ima poverenja u novu vlast?

Šta su se „na vrhu“ konsultovali i obećali Dejanu Milenkoviću Bagziju gospodin J. i gospodin B.?

Zašto su sabotirali suđenje za atentat na Zorana Đinđića?

Zašto su želeli da ukinu Specijalni sud?

Zašto je preko ličnog piskarala, Tijanića, poručivao da ako Zoran preživi, Srbija neće?

Ovo su samo neka pitanja na koja je on dužan da odgovori. Dužan je građanima ove zemlje. Dužan je da ih napokon pogleda u oči, kao što je obećao još davne 2000. godine.

Danas je Koštunica dr Vojislav simbol zaostalog i nacionalističkog dela srpskog društva. On je obožavan od fašističkih struktura koje i danas slobodno delaju. Njegovi govori su huškački i podrivaju netrpeljivost u drustvu. Setimo se samo “inspirativnog” govora o Kosovu, posle kojeg su maloumni dripci demolirali Beograd. Taj isti Koštunica organizuje besmislene skupove gde dođe šačica fašističkih bezumnika. Politicki je mrtav, jer je DSS na ivici cenzusa. Ali I dalje truje društvo jer se u poslednje vreme neretko oglašava i jedino što zna da bez trzanja ruku u nogu zbori, jeste kada kuka nad teritorijalnim integritetom i suverenitetom Srbije. Dok je živ pozivaće se na sramnu preambulu Ustava koji je na kriminalan način, krađom na referendumu, usvojen. Setimo se da je i Gojko Stojčević danima kukumakao pred narodom da glasa za Vojin “patriotski” Ustav. Zato je crkva danas generator velikog zla. Ne zaboravimo Amfilohija i njegov odvratan i sraman govor na odru pokojnog Đinđića. Danas Koštunicu pored tih ortodoksnih crkvenih budala, podržavaju i opskurni akademici koji negiraju genocid u Srebrenici. Ti senilni bestidnici su i previse zla posejali i dokle god takvi budu dobijali šansu da govore, Srbija ce i dalje žestoko smrdeti.
Ja apelujem na onaj deo normalne, građanske Srbije, da se trgne iz učmalosti i da konačno trijumfujemo nad onima koji slave 12.mart, koji negiraju zločine, koji se podsmevaju žrtvama, koji žele Srbiju u tami, a da naše živote pretvore u nesnosno gubljenje vremena.

Ja želim Srbiju Zorana Đinđica, a Vi?

Radovan Nenadić
Organizacioni odbor kampanje Nevažeći listići

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s