www.dostaje.net

 

 

 

DANA 17.MARTA 2012. GODINE U 15 ČASOVA NA TRGU REPUBLIKEPREDSTAVLJAMO NAŠU INICIJATIVU ZA OPCIJU NULA NA GLASAČKOM LISTIĆU (NE GLASAM NI ZA KOGA OD PONUĐENIH LISTA ODN.KANDIDATA) I KAMPANJE ZA NEVAŽEĆE LISTIĆE.

 
       
 

Klikni pridruži se da bi otišao na našu fejsbook stranu, gde klikom na “join” potvrđuješ dolazak.

 
 

PROČITAJ 11 PITANJA 11 ODGOVORA

 

 

KAMPANJA NEVAŽEĆI LISTIĆI I OPCIJA NULA 
Jedanaest pitanja i odgovora

 
   
 

1. Mene ne zanima politika, glasaću za manje zlo. I šta sad?

Ni ljude koji su u ovoj inicijativi ne zanima da budu kandidati, već da imamo jedanput čestite kandidate, da ne biramo izmedju manjeg i većeg zla. Dosta je izbora zla, dosta je, narod Srbije zaslužuje bolje. Da ne dozvolimo više da nam politička klasa skida osmeh sa lica. Vreme je da imate vreme da ne se ne zamarate ispraznim sloganima, nego da želite da vas zanima stvarni program stanaka i organizacija. Vreme je da imate vreme za porodicu i prijatelje, a ne da ga trošite ispred ekrana, gledajući loše ponavljanje istih lica i ispraznih slogana.

2. Da li je potpis za predlog iz narodne inicijative suprotan kampanji za poništeni listić?

Ne, naprotiv. Beli odnosno nevažeći listići ostaju mogućnost a potpis na predlog je još jedan vid pristiska na političku klasu. Poništeni listić je način da se pokaže protest gradjanki i gradjana, a opcija nula („ne glasam ni za jedan od ponudjenih odgovora‟) je vid osiguranja da se taj protest ne ignoriše. Inicijativa za opciju nula do majskih izbora može da uspe samo ako je vi podržite, a poništeni listić ostaje kao mogućnost. Suština je da se glas naroda čuje, da se nezadovoljstvo postojećim kandidatima i (nedostatku) programa i rešenja čuje, da bi postigli bolje.

3. Nije li ovo opasno? Ko stoji iza ovoga?

Inicijativa za poništavanje izbornih listića odnosno potpis na predlog za opciju nula je samo i isključivo rezultat rada nekoliko ljudi koji žele da Srbija dobije politički život koji zaslužuje, sukob različitih rešenja za konkretne probleme, a ne sukob slogana sa istim rezultatom. Vreme je da politički nestanu već istrošena lica, i da dodje neko novi, drugačiji, odgovorniji. Iza ove inicijative ne stoji nijedna stanka, politička ili nevladina organizacija. Inicijativa je afirmacija parlamentarne demokratije u Srbiji, a ne negacija, način da narod ima stvarni izbor i da u budućim izbornim takmičenjima pobede stvarno najbolji, da se jedanput u Srbij glasa “za” kandidata a ne “protiv” nekog drugog kandidata. Afirmacija demokratije bez nasilja, bez nemira, za stvaranje mehanizma stvarne, mirne demokratske promene. Ovo nije nekakav pokušaj nasilne promene vlasti, nego jačanja demokratije.

4. Šta se planira na skupu 17. marta? Koja je njegova svrha?

Svrha je da se gradjankama i gradjanima predstavi ova inicijativa, odnosno znači da znaju da mogu da imaju izbor ovog proleća, stvarni izbor. Skup je naravno miran, i imaće i zabavne sadržaje. Svako dobronameran je dobrodošao, i neistomišljenici i istomišljenici i oni što se predomišljaju.

5. Šta će se desiti ako peticija ne prodje, a partije ignorišu nevažeće listiće?

Ako se ne usvoji narodna inicijativa o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, nevazeci listici su jedina alternativa. Ako se pak usvoji onda cemo imati implementiran Beli glas u potpunosti. Zapravo, desiće se ono što gradjanke i gradjani žele: ono što je nit koja prolazi kroz ceo ovaj napor je da narod ove zemlje postane svestan svojih Ustavom garantovanih prava, i prava na izražavanje, i na peticiju, a pre svega prava i obaveze narodnih predstavnika da predstavljaju narod, a ne stranačke ili lične interese.

6. Da li je moguće da predlog iz narodne incijative bude izglasana na vreme za majske izbore?

Moguće je. U skladu sa svojim sadržajem, predlog mora da bude izglasan na vanredno zakazanoj sednici Narodne Skupštine-po hitnom postupku. Vreme je da podsetimo Skupštinu da njeno vreme treba da se prilagodjava gradjanima, a ne da gradjani treba da se prilagodjavaju Skupštini. Oni su tu zbog nas, ne mi zbog njih.

7. Peticija je postavljena na e-stranicu. To nema zakonsku važnost.

Peticija na stranici je merilo masovnosti podrske, barometar podrške za promenu izbornog zakona. Svako ko je potpisuje je u tekstu u obavezi da svoj potpis verifikuje na odgovarajuci nacin (JMBG), po potrebi i fizičkim potpisom. Fizički potpisi će se skupljati na štandovima, a Narodna Skupština mora da razmotri predlog ako Narodna Incijativa ima 30.000 potpisa.

8. I da predlog udje u proceduru, zašto bi poslanici glasali za predlog koji sve može da ih ostavi bez posla?

Narodni presdstavnici su izabrani da predstavljaju narod, ne stranke ili nekakve interesne grupe. Ako je podrška dovoljno jaka, poslanici neće moći da ignorišu stav gradjana. Nisu gradjani tu radi poslanika, nego obratno. Predstavljanje naroda je njihova odgovornost i obaveza, a ne neka lepa želja.

9. Sve je to lepo, ali naivno, nije izvodljivo pre maja.

Narodna incijativa će uspeti do maja samo uz vašu podršku, a u samom tekstu se traži usvajanje po hitnom postupku na vanrednoj sednici. Jednačina je jednostavna, potpis je vid pritiska, i što je više potpisa, to je će biti teže ignorisati (i) zahtev za usvajanjem. Nevažeći odn. poništeni listić ostaje kao realna i legitimna alternativa.

10. Čekajte malo, zar ponavljanje izbora nije skupo? I da li vi hoćete da ovim da ukinete stranke?

Jeste skupo, ali mnogo, mnogo jeftinije od još četiri godine ovakvog života. Ovakav politički život nas mnogo košta, ne samo živaca, poštenja nego i propuštenih šansi i para. Nisu svi isti, ali ono što im je zajedničko je to da su jednake štetočine: svi su jednako nesposobni. Vreme je za nove ljude sa novim idejama. Ne ukidaju se stranke, nego teraju ponude nove liste kandidata, da ponude stvarne programske razlike, ne slogane. Da se pojave novi političari sa novim idejama za realna rešenja konkretnih problema.

11. Kakav je odnos sa Nijedan Od Ponudjenih Odgovora (NOPO) listom kandidata za izbore?

Ova inicijativa nema nikakav organizacioni odnos ni sa kim, pa ni sa njima. Naš stav je da dodavanje izborne liste NOPO može da služi samo zbunjivanju gradjana, odnosno podele narodnog nezadovoljvstva.

NEVAŽEĆI LISTIĆI – ŠANSA ZA PROMENE!!!

Image                                  Kao član Organizacionog odbora kampanje “Nevažeći listići”, moram reći da sam privilegovan i ponosan na naš tim i sve slobodumne građane koji su deo ove kampanje, jer pokazujemo odgovornost da se izborimo za prave vrednosti u vremenu u kom se to ne prepoznaje i ne poštuje.

Još kao klinac sam sa nestrpljenjem iščekivao da steknem biračko pravo, kako bih mogao da glasam za one koji su mi ulivali poverenje. Nažalost za Đinđića nisam mogao glasati jer sam bio maloletan, ali sam ga bezrezervno podržavao. Ubili su ga kao psa na ulici, na štakama, umornog od rada, na sunčan i lep martovski dan. Svako ko je njega pratio i poštovao znao je da je tog dana Srbija poražena, da je to poraz svih nas. Tog dana je pobedila tama. Tog dana mi smo plakali a oni su slavili. Njih je bilo manje od nas ali imao sam utisak da nas guše i da mi nećemo izdržati. Zašto Srbija gubi najbolje a štiti najgore? Zašto devet godina posle tog tragičnog 12. marta mi nemamo alternativu? Zašto niko ne sledi Zoranovu viziju? I zašto su njegovi samoproklamovani naslednici, Tadić i Jovanović, profitirali 12.martom?

Za kratko vreme koliko je bio premijer, Zoran Đinđić je napravio diskontinuitet sa pogrešnom politikom, korenito i beskompromisno sprovodio reforme i počeo sa rusenjem partijskog sistema vrednosti. Instutucije su profunkcionisale, borba sa organizovanim kriminalom je započeta, kao i lustracija. Sve je to zaustavljeno njegovim ubistvom. Posle vladavine Koštunice, za koga postoji osnovana sumnja da je politički nalogodavac atentata, Srbija se vratila u devedesete. Tadić je takođe jedan od najodgovornijih za poraz ideje 5.oktobra i rehabilitovanje Miloševićeve politike.

Ovu kampanju smo pokrenuli kao odgovorni građani koji su svesni ozbiljnosti problema i bezizlazne situacije u kojoj se kao društvo nalazimo. Mi nismo želeli da dođemo u ovu sitauciju, ali delovanje svih političkih partija je doprinelo da danas nemamo alternativu jer nemamo političara koji je spreman da napravi korak napred i uloži sebe u rušenje ovog nakaradnog sistema. Svi političari koji figuriraju na političkoj sceni su profesionalni prevaranti kojima odgovara status quo. Njima suštinske promene ne bi donele dobro jer bi one označile kraj njihovom banditluku.

Danas imamo partokratski sistem koji počiva i opstaje na partijskim institucijama i mafijaškim strukturama političkih partija. Taj sistem za cilj ima nepoštovanje ljudskih prava, stvaranje sudova i tužilaštava koji će biti pod patronatom partija, uspostavljanje policijske države i prekih sudova koji služe za obračune sa onima koje vlast označi kao neprijatelje. Partokratija počiva na vladavini torture a ne na vladavini prava. Partokratija nam je donela političku mafiju koja radi sta hoće bez straha da će krivično odgovarati. Političari konstantno rade o glavama građana a svoje dzepove nekontrolisano i bez ikakvog srama pune na račun unesrećenog društva. Zavladala je korupcija, i od strane političara je prihvaćena kao sistem vrednosti. Imamo partijsko i mafijaško sudstvo koje kriminalce oslobađa. Imamo zdravstvo koje pacijente ubija. Imamo mafijaški poredak i ogroman uticaj partija u svakoj društvenoj oblasti. Taj sistem nam isisava i poslednju kap krvi a od nas pravi građane drugog reda koji plaćaju cenu njihovog lopovluka. Političari su u predizbornoj kampanji manji od makovog zrna i lažima i praznim floskulama podilaze pod kožu birača. Oni koji su naivni poveruju u njihovu demagogiju i ukažu im poverenje. Upravo su ti birači odgovorni za njihovo trajanje i opstanak u mutnim vodama.

Sve je ovo rezultovalo brisanjem razlika između partija i nedostatkom alternative. Mi ne smemo više birati manje zlo, jer je i to zlo. Ako stalno budemo glasali sa tim stereotipom, bićemo i dalje nesrećni a oni sve bahatiji i bogatiji. Sve partije su imale priliku da se pokažu na delu, i nijedna nije doprinela napretku društva niti uspostavljanju demokratije u pravom smislu te reči. Samo se smenjuju u vlasti i opoziciji, što im i ne pada teško jer i dalje ostaju nedodirljivi. Narod ih ne kažnjava a oni to mudro koriste. Koliko god da je granica trpljenja ovog naroda visoka, postoje oni kojima je DOSTA ovakvog sistema i kriminala. E upravo mi ne želimo da budemo deo toga, već da se beskompromisno borimo za suštinske promene. Kampanja nevažeći listići upravo ima taj cilj. Glasanjem za postojeće partije vi glasate za nastavak kriminala i korupcije. Ako date legitmitet lopovima, ne možete očekiivati promene i bolji život. Njima se mora uskratiti legitimitet tako što ćemo ih na izborima sve precrtati i poslati im jasnu poruku šsta mislimo o njima i njihovom radu. Nisu mi jasni ljudi koji su spremni da ponovo budu ovce za šišanje i da daju glas onima koji nas sistemski uništavaju. Nisu mi jasni ni njihovi argumenti da nemamo bolju opciju, pa moramo izabrati bilo šta. Ili u najgorem slucaju ne razumeju značaj ove jedine ispravne ideje. Dokle god narod bude objekt maniuplacija bezumnih političara, napretka i promena nece biti. Sve dok im birači budu ukazivali poverenje, čime su de facto saučesnici u propasti zajedno sa njima, tapkaćemo u mesto i bićemo jos dugo godina izolovani i začaureni.

Mi ovom kampanjom želimo da se suprotstavimo sistemu, probudimo svest ljudi, ohrabrimo ih, grupisemo se i zajedno se izborimo za promene koje su nam neophodne. Da bi promene proizvele višak vrednosti, neophodno je vaninstiutcionalno delovanje kroz razne građanske akcije koje su dobro isplanirane. Svako ko u partokratiji želi da participira i pretenduje na funkcije, ne želi suštinske promene već deo svog kolača. Ne može se ovako rđav sistem rušiti ako ste deo njega, jer tu nema iskoraka napred, već mora da se igra po pravilima koji taj sistem nameće. Mi ne želimo da budemo deo postojeće kolotečine. Nevažeći listići su prva faza u složenom procesu koji za cilj ima konačan obračun sa pogrešnom politikom. Nakon izbora i konstituisanja novog saziva Skupštine, mi nećemo stati, vec ćemo svakodnevno na razne načine vršiti pritisak na držvani vrh. Mi oko suštine komrpomise nećemo praviti. Niti nas bilo kakve pretnje i ucene mogu ućutkati i zastrašiti. Ja im poručujem da je ovo početak njihovog kraja. Koliko će ta borba trajati, ne mogu da predvidim, ali znam da ne smemo biti apatični i bezvoljni, već moramo skupiti svu snagu, a energiju usmeriti na ostvarenje cilja. Mi imamo obavezu da istrajemo zbog nas i budućih generacija. Nakon izbora ćemo se prebrojati i napraviti jasan plan delovanja. Mozda nekima licimo na Don Kihota, ali to je zato što se ljudi plaše promena, i nažalost većina je spremna da i dalje bude stado ovaca. Na ivici smo ambisa i ja ne želim nastavak neizvesnosti.

Najbitnije je razlikovati apstinenciju od glasanja nevažecim listicem. Apstinencija znači potpunu nezainteresovanost da odlučujete o politici zemlje u kojoj zivite. A svi znamo da je naš život u neposrednoj korelaciji sa njom. Apstinencija moze značiti i prećutno aboliranje svih njihovih zlodela. Oni se moraju kazniti, a to se ne postiže bojkotom izbora niti glasanjem za postojeće partije. Glasanjem nevažećim listićem vi aktivno učestvujete na izborima i iskazujete jasan stav o ponuđenim opcijama. U zemlji vlada haos i sad je pravi trenutak da im stanemo na put,  jer ćemo u suprotnom biti osuđeni na nastavak haosa i propadanja. Kao sto kaže Biljana Srbljanović: “Uvek postoji mogućnost nelegitimnosti izbora, ta kriza bi bila ozbiljna, ali i otrežnjujuća. A otrežnjenje nam jedino i treba.”

Drago mi je što su nam svi politicari pridali značaj i time su potvrdili da im nije svejedno. Mi se grupišemo protiv njih, nezadovoljstvo je veliko, bunt eskalira i oni su svesni da ih posle izbora čekaju novi udarci, koji će biti sve jači i konkretniji. Mi ćemo biti sve solidarniji i hrabriji. Njihovo vreme je isteklo i oni moraju otići u zaborav, na smetlište istorije.  Dok su oni važeći, mi smo nevažeći.

Budite slobodoumni i hrabri, recite NE kriminalcima i manipulatorima. DOSTA JE!

Radovan Nenadić

Organizacioni odbor kampanje “Nevažeći listići”

Spinovanje Druge Srbije

Vesna Pešić

Nije ostalo više ništa što neće poslužiti nekom političkom bojovniku, da za sebe i svoje partnere ne privredi po neki glas na predstojećim izborima. Imam u vidu predstavu koju je priredio Čedomir Jovanović, uz asistenciju Milorada Dodika. Svi znamo, a to ni on ne krije, da on i njegova stranka već četiri godine planiraju da uđu u vladu. A sada, konačno, imaju dobru priliku da taj plan i ostvare. Da bi dobio glasove razočaranih i onih koji izjavljuju da će koristiti svoje pravo na beli glas, da tako upozore stranke na legitimacijski deficit, Čedomir Jovanović je rešio da toj negativnoj pojavi stane na put. Ona je potekla iz tzv. Druge Srbije i nekadašnjih članova Građanskog saveza, pa njih prve treba pokolebati. A sigurno je da u takvoj proceni ima istine. I šta je on preduzeo? U dogovoru sa svojim partnerima, pre svega sa Tadićem, rešio je da opet zaliči na nekadašnjeg “ekstremistu”, verujući da će se razočarani glasači pokolebati i opet ga proglasiti za najhrabrijeg i najkritičnijeg političara.

Prvi takav izazovni potez povukao je izjavom da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Po pretpostavci, on je to rekao verujući da će se dopasti ljudima koji su razočarani u LDP, pa će se, u nedostatku alternative, ponovo privoleti toj stranci. Nakon te izjave, uz pomoć DS-a, a možda i samog Borisa Tadića, stigao je Dodik na noge Čedomiru, da se s njim oko te izjave raspravi. Organizator rasprave je bila, ni manje ni više, državna agencija Tanjug. I šta smo videli u toj raspravi? Jovanović je povišenim tonom više od jednog sata izgovarao hiljade nerazumljivih reči, i ne trudeći se da ih poveže u neku smislenu celinu i argumentaciju. Doduše, to je i ranije bio njegov stil, da govori nejasno, ogorčeno, uzbuđeno, tako da sve deluje kao neka debela kritika, a da u stvari malo šta kaže. I ovoga puta je verovao da će preko njegove nervoze i zajapurenosti svi razumeti da on zapravo sve vreme upozorava na “genocidnu tvorevinu”. On je puna kola napričao, ali ozbiljnog dijaloga nije bilo. Jedino što je bilo vredno pomena i nezaboravno su bile Dodikove gluposti.

U stvari, rasprava očigledno i nije bila namenjena pitanju genocida i suočavanju s prošlošću. To su bile poruke nekakve puke hrabrosti i borbenosti, koje su bile namenjene ne Bošnjacima i njihovim mukama, nego ovdašnjoj javnosti koja se razočarala u sve stranke, a najviše u LDP. Zato što se prikazivao kao alternativa, a onda izneverio obećanje da će se od svih razlikovati po tome što će zastupati interese građana. Umesto toga, razbaškario se u svojim novčanim interesima, a politika mu služi kao paravan bez koga se ne može. Iz Sarajeva su zvonili telefoni, raspitujući se kako je do takvog razgovora uopšte došlo. Nije im bilo jasno, baš kao ni mnogima odavde.

I zaista jeste bilo čudno. Još čudnije je bilo kada se dva-tri dana nakon te rasprave oglasio predsednik države. Boris Tadić je, sa svojom poznatom blagošću borca za slobodu mišljenja, izjavio da se on lično ne slaže sa stavom Jovanovića da je RS genocidna tvorevina, ali da Jovanović ima pravo na svoje mišljenje. Osim što se ne zna zašto se zbog neke bezvezne rasprave javio predsednik (sem ako je nije sam organizovao), mnogo veću nedoumicu je izazvao njegov stav o slobodi mišljenja. Predsednik države je po dijagnozi Čedomira Jovanovića primio orden od genocidne tvorevine i to ga baš nimalo ne ljuti. Ali kad je Sreten Ugričić potpisao peticiju za slobodu mišljenja, njega je taj isti tolerantni predsednik preko noći isterao na ulicu. Čedomir je na tu veliku gadost nešto promrljao, ali se u borbi za slobodu mišljenja nije proslavio, a još manje je pokazao političku hrabrost.

Stavljanjem genocida na tapet, cilj je bio da se stari kritičari srpskog nacionalizma i ratova vrate u glasačke redove LDP-a. Ovo naročito zbog opake kampanje za beli glas, koja je potekla od Srbijanke Turajlić i Vesne Rakić-Vodinelić. Postoji informacija da poslednja istraživanja pokazuju da se beli glasovi statistički već registruju i da su dostigli oko 4 posto. Možda i nije tako, ali stav da se ne glasa ni za jednu stranku najviše pogađa LDP i DS. Ispostavilo se da je važno dotući tu voajersku grupu, kako je nesmotreno kazao profesor Mićunović, kojoj se ne sviđa demokratija Tadića, Dačića, Čedomira, Dinkića i ostalih. I tu se nekako nastavlja priča o političkom zavođenju naivnih intelektualaca, koju je na sebe preuzeo Jovanović.

Drugi čin ove predstave odigran je veoma brzo. Čedomir izlazi sa još jednom bombom, koja treba da oduševi nevernike Druge Srbije, rekavši jednu prilično čudnu stvar, takoreći glupost, da je Srpska pravoslavna crkva mutant. Teško je razumeti šta to može da znači u kontekstu svih crkava i sekti, jer se ne zna kako se stvaraju crkveni mutanti. Odjednom najviši po rangu popovi skaču i odgovaraju na ovu beslovesnu dijagnozu predsednika LDP-a. Irinej Bački proglašava Čedu za antihrista, a kao i uvek najefektnijim se pokazao Amfilohije. On je zažalio što je krstio Čedomira Jovanovića, a da ovaj nije s uveta skinuo minđušu!

Pitam se dokle može da ide ovo podsmevanje javnosti. To što Čedomir izgovara o Kosovu, RS i crkvi ne košta ga ništa, nego naprotiv, dobro dođe i njemu i koalicionim partnerima, jer se možda neki pokolebani mogu opet privući. Još je važnije to što ovakve priče zamagljuju glavnu temu koja muči Srbiju. Svi dobro znaju, s obe strane barikada, da je Kosovo prazna priča, baš kao i ona o Republici Srpskoj, ili kad se u pomoć pozove visoki hor SPC, da peva o jednoj minđuši. Sve te anti-nacionalne ili nacionalne teme, koje bi trebalo da mobilišu građane ove države – promašene su u samom korenu. Još manje će se zavarati pripadnici nekadašnje opozicije, koja se tada zvala Druga Srbija. Tema broj jedan je politička mafija. Ona se korupcijom i pohlepom za novcem naselila na leđa ovog već uništenog društva i niko ne zna kako da je se oslobodi.

Toj družini je sticanje novca i privilegija glavna aktivnost, a politika sporedna, usputna delatnost. I meni je trebalo dosta vremena da ukapiram tu stvar. Od onda se ta družina još više osilila, jer je vredno uništila sve institucije koje bi je mogle nadgledati. Sada može da radi šta hoće – a niko joj ništa ne može. Uostalom, zar nisu zajedno izglasali i reformu sudstva i Zakon o informisanju. Politizovano sudstvo i tužilaštvo zbog pritisaka s najvišeg mesta, od partijsko-tajkunske klike (o čemu ćemo pisati drugom prilikom), kao i dirigovani mediji, stubovi su tog lopovskog poretka.

Svako ko namerava da glasa za te ljude treba da zna da će biti zaboravljen onog trenutka kada budu objavljeni rezultati izbora. Glasove koje su prikupili će strpati u zajedničku koalicionu vreću i nastaviti da devastiraju zemlju i glume politiku. Pa ko voli pozorišne predstave uživo, po ovako providnom scenariju i sa ovako lošim glumcima, neka se namami na izborne kutije. A kako se profiliše ova nova izborna kampanja, izgleda da ih i ta formalnost koja se zove – demokratski izbori, sve više zamara.

Peščanik.net, 09.02.2012.

 

IZROD

Image       I te 2000. godine sam bio u manjini, kada je u pitanju podrška Koštunici dr Vojislavu. Da, zdušno sam podrzavao DOS zbog Đinđića, ali se gnušao na žmirkavog i podgojenog truta. Nisam imao pravo glasa, ali sam jos od malih nogu počeo da se interesujem za politiku. Moja porodica je bila žestoka opozicija zločinačkom režimu Slobodana Miloševića i moje mitingovanje je bio logičan epilog. Ulične demonstracije su mi bile prioritet, pa sam i iz škole bežao kako bih dao doprinos društvu. Navikao sam da brzo mislim i jos brže delujem i zato se gadim na usporene i uspavane. Pobedio je Koštunica jer su drugi vukli kola umesto njega, a prilikom prvog obraćanja narodu, tek probuđen i krmeljav, je stavio do znanja da će slediti retrogradnu politiku. Nije želeo da napravi diskontinuitet sa prošlošću. Želeo je slavu i populizam. Mnogi danas tvrde da ga je Zoran nepromišljeno kandidovao, ali istina je da je to bila nužna reakcija, jer je gladnom i većinski polupismenom narodu jedino mogao otrcani i samoproklamovani legalista da zamaže oči. Stideo sam se svakog pojavljivanja Koštunice na svetskim manifestacijama jer on nije predstavljao lepu, pametnu i prosperitetnu Srbiju, već ružnu, ograničenu i nazadnu. Vrata Brisela su mu širom bila otvorena, ali na njih nije znao da uđe. Ako ga neko ne gura, on pada. Ako ga neko ne kontroliše, on po automatizmu utanja u san. Bio je patološki ljubomoran na one koji su hiperaktivni i kompleks niže vrednosti je ispoljavao satanizujući bolje od sebe, a takvih je mnogo. Zoran mu je bio trn u oku jer je bio jedinstven. Bio je pravi državnik, kakvog bi poželela svaka razvijena i demokratska država. Koštunica je bio dokaz da kao društvo nismo sposobni da napravimo konačan preokret i stavimo tačku na sramnu prošlost. Njegovi prvi radni dani na funkciji predsednika SRJ protekli su u dodvoravanju Miloševicevim piunima i ratnim drugarima. Nije skrivao ljubav prema ratnim zločincima i kriminalcima, Pavkoviću i Tomiću. Držao je tajne sastanke sa funkcionerima Rusije kako bi dobio blagoslov za podle i opasne namere. U tome je uspeo. Njemu je svaki dan bio šansa da otrovom satanizuje Zorana, perfidnim lažima diskredituje boljeg od sebe, a demagogijom zamaže oči zatucanom narodu. Koštunicino delovanje u periodu od 2001. do 2003. godine indikativno ukazuje da je činio sumnjive stvari, a na osnovu toga postoji osnovana sumnja da je politički nalogodavac ubistva premijera Đinđića. Knjiga “Atentat na Zorana”, autora Miloša Vasića kao i mnoge argumentovane izjave Vladimira Popovića i Srdje Popovića, nedvosmisleno ukazuju da je Koštunica dr Vojislav u najmanju ruku inspirator tog tragičnog događaja. Sramota je što on i dalje uživa u blagodetima života bez straha da ce krivično odgovarati. Umesto hrabrih i odgovornih tužilaca i sudija, mi danas imamo partijsko pravosuđe koje je posledica mafijaške i neustavne reforme. Na dan obeležavanja osmogodišnjice ubistva premijera Đinđića, Koštunica se probudio iz zimskog sna i narodu poručio da se neće odazvati sudskom pozivu da u svojstvu svedoka kaze šta zna o atentatu. Tih dana tema oko predmeta politička pozadina ubistva Đinđića je bila aktuelizovana. Danima smo gledali snimke Tadića i Jovanovića koji sa ružom i kalom u ruci, izigravaju ucveljene narikače. Gde im je građanske hrabrosti da se beskompromisno bore da politički nalogodavci budu procesuirani i sankcionisani? Od lazne patetike mi zaigra želudac. Svakog 12. marta osećam tugu ali i bes što kao društvo nismo spremni da se izborimo za istinu, posle čega bi usledila istorijska katarza. Zato sam u martu 2011. organizovao građansku i nestranačku akciju “Koštunice-pevaj”, sa koje smo jasno poručili da niko ne sme ostati nekaznjen za krivična dela koja je činio, a pogotovu ne samoproklamovani legalista. Mediji već par meseci ćute i time daju veštačko disanje čoveku koji nas je vratio u blato, žrtvujući našu budućnost. Koštunica dr Vojislav je zajedno sa saradnicima, mafijaškim medijima i nekim crkvenim “velikodostojnicima” kontinuirano satanizovao Đinđića želeći da se u javnosti stvori slika kako je Zoran kriminalac i da kao takav mora biti uklonjen. On je bio akter kreiranja atmosfere linča u kojoj je Zoran postao laka meta. Ne smemo dopustiti da oni koji su pripremali ubistvo Đinđića postanu žrtve. To što su iza njega stali neki akademici i neke druge javne ličnosti nije nista do pritisak na pravosudne organe ove zemlje i to se ne sme dozvoliti. Iako se on pravda da ne postoji razlog da odgovara na pitanja u istražnom postupku vezano za političku pozadinu atentata, razloga ima dovoljno.

Zašto je Koštunica dr Vojislav podržao protest JSO, nazvavši ga socijalnim buntom, i to onda kada je premijer bio u zvaničnoj poseti Americi? Time je urušio ustavni poredak Srbije i ugrozio bezbednost njenih građana.

Zašto su se ljudi iz njegovog okruženja viđali sa ljudima iz zemunskog klana i JSO?

Zašto je manipulisao ubistvom Gavrilovića i preko saradnice Ljiljane Nedeljković poručivao da Zoran ubija političke neistomišljenike?

Zašto su se visoki državni funkcioneri, članovi DSS i bivši članovi njegovog kabineta videli sa Legijom one noći kada je uhapšen, a suprotno zakonima države Srbije? Zasto je Legija rekao da se predaje, jer ima poverenja u novu vlast?

Šta su se „na vrhu“ konsultovali i obećali Dejanu Milenkoviću Bagziju gospodin J. i gospodin B.?

Zašto su sabotirali suđenje za atentat na Zorana Đinđića?

Zašto su želeli da ukinu Specijalni sud?

Zašto je preko ličnog piskarala, Tijanića, poručivao da ako Zoran preživi, Srbija neće?

Ovo su samo neka pitanja na koja je on dužan da odgovori. Dužan je građanima ove zemlje. Dužan je da ih napokon pogleda u oči, kao što je obećao još davne 2000. godine.

Danas je Koštunica dr Vojislav simbol zaostalog i nacionalističkog dela srpskog društva. On je obožavan od fašističkih struktura koje i danas slobodno delaju. Njegovi govori su huškački i podrivaju netrpeljivost u drustvu. Setimo se samo “inspirativnog” govora o Kosovu, posle kojeg su maloumni dripci demolirali Beograd. Taj isti Koštunica organizuje besmislene skupove gde dođe šačica fašističkih bezumnika. Politicki je mrtav, jer je DSS na ivici cenzusa. Ali I dalje truje društvo jer se u poslednje vreme neretko oglašava i jedino što zna da bez trzanja ruku u nogu zbori, jeste kada kuka nad teritorijalnim integritetom i suverenitetom Srbije. Dok je živ pozivaće se na sramnu preambulu Ustava koji je na kriminalan način, krađom na referendumu, usvojen. Setimo se da je i Gojko Stojčević danima kukumakao pred narodom da glasa za Vojin “patriotski” Ustav. Zato je crkva danas generator velikog zla. Ne zaboravimo Amfilohija i njegov odvratan i sraman govor na odru pokojnog Đinđića. Danas Koštunicu pored tih ortodoksnih crkvenih budala, podržavaju i opskurni akademici koji negiraju genocid u Srebrenici. Ti senilni bestidnici su i previse zla posejali i dokle god takvi budu dobijali šansu da govore, Srbija ce i dalje žestoko smrdeti.
Ja apelujem na onaj deo normalne, građanske Srbije, da se trgne iz učmalosti i da konačno trijumfujemo nad onima koji slave 12.mart, koji negiraju zločine, koji se podsmevaju žrtvama, koji žele Srbiju u tami, a da naše živote pretvore u nesnosno gubljenje vremena.

Ja želim Srbiju Zorana Đinđica, a Vi?

Radovan Nenadić
Organizacioni odbor kampanje Nevažeći listići

Na ovaj nacin je vlast uz podrsku LDPa sprovela mafijasku reformu pravosudja!

Ja sam Radovan ImageNenadic, i student sam Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Dolazim iz Cacka, grada koji je u mnogo cemu ispolitizovan. To je samo posledica opsteg stanja drustva, te bolesne apatije, beznadja i politickih uticaja. Tesko je pobeci od politike jer nam od nje neposredno zivot zavisi, ali je nedopustivo da se politika direktno mesa u rad sudske vlasti koja po Ustavu mora biti nezavisna. Kada se setim 5.oktobra 2000.godine, i te pobednicke euforije koja je sve nas drmala, i nade u bolje koju smo osecali, i volju da zajedno stignemo do cilja. Da, to je bilo pre devet godina, a danas kada sagledamo stvari dolazimo do zakljucka da je neophodan novi 5.oktobar, nova revolucija, mladi ljudi koji imaju ideje i zelju da od Srbije naprave zemlju evropskih vrednosti. Dok je Djindjic bio ziv reforme su bile korenite i efikasne, ulivao nam je optimizam i veru u bolje sutra, borio se za pravnu drzavu, demokratiju, slobodne medije, bolji standard svih nas. 12.mart 2003. je dan kada je Srbija stala, kada smo izgubili VELIKANA, kada se Srbija pocela priblizavati ludim devedesetim. Dolazi do isplivavanja onih koji za Zoranovog zivota nisu bili dostojni da mu udju u kabinet. Jedan od njih jeste i sadasnji predsednik Srbije. To je covek koji je pre svega unistio demokratiju u stranci koju je Zoran vizionarski vodio. To je covek koji se ispod Zoranove slike ljubio sa Milosevicevim piunima, zarad jeftinih kompromisa. Isti taj predsednik je na velika vrata rehabilitovao zlocinacku politiku SPS-a, od koje nam nazalost buducnost zavisi. Gospodin predsednik je olicenje nesposobnog, a u isto vreme sujetnog gospodara. Iako je 2010. mi imamo opet diktatora, doduse modernog i ugladjenog. Nas predsednik je osoba koja demagogijom i lazima obmanjuje javnost prikrivajuci tesku situaciju sa kojom se gradjani suocavaju. On je predsednik za koga Ustav ne znaci nista, koji sebi daje za pravo da se mesa u rad izvrsne vlasti, da odlucuje o smenama ministara, a sto je najtragicnije zeli sebi da podredi i sudsku vlast. Nije ni cudo sto je na mesto ministarke pravde postavio zenu bez bilo kakvog iskustva i autoriteta dostojnog za tu funkciju. Sve je to ciljno uradio da bi napravio partijsko sudstvo, u cemu je i uspeo. Ali u tome ga je podrzao i Cedomir Jovanovic, samoproklamovani naslednik Zorana Djindjica. Objektivno, nikada to nece biti. Ostace upamcen kao los djak.

Sprovedeni (re)izbor sudija je neustavan i sraman, jer su najbolje sudije bez objasnjenja sikanirane, samo zato sto se nisu dodvoravale vlasti i sto vlast ne moze na dosledne da se osloni u rizicnim trenucima. Izabrane su nestrucne i politicki podobne sudije (cast izuzecima) koje ce stititi vlast, a ne prava gradjana. Ako poznajemo Ustav, znamo da je sudijska funkcija stalna i da reizbor ne sme da se pretvori u razresenje (osim ako sudija podleze krivicnoj odgovornosti). Reizbor znaci da jedan sudija napreduje u visi sud, i upraznjava svoje mesto na koje ce doci novi sudija, ili da sudija ostane u istom sudu. Evropska komisija je rekla da je izbor novih sudija neustavan i nekarakteristican za demokratska drustva, i da se on moze nekada sprovesti, ali samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova. Prvi je da te sudije bira nezavisno telo, a drugi uslov je da se tim zeli postici lustracija. Ako se osvrnemo na prvi uslov, znamo da to telo nije bilo nezavisno. Clanovi Visokog saveta sudstva su Snezana Malovic (ministarka pravde i clan DS), Nata Mesarovic (predsednica Vrhovnog kasacionog suda, i vrlo bliska DS), Bosko Ristic (predsednik odbora za pravosudje i poslanik DS), advokat Ciric (kum Boska Ristica), a petog clana koji je trebao da bude profesor nisu izabrali. Prema tome, imamo stranacko i zavisno telo koje bira sudije, i to u krnjem sastavu. Sporno je i odredjivanje broja sudija koji su neophodni Srbiji, jer imamo situaciju da je smanjen broj za 850 sudija, a broj predmeta se znatno povecao. I ovde ne postoje jasni i relevantni kriterijumi. Kada se osvrnemo na gore navedeni drugi uslov, mora se reci da lustracija nije sprovedena jer su mnoge nestrucne i kriminalne sudije (re)izabrane. Iz Vrhovnog suda Srbije razresene su one sudije koje su savesno i strucno obavljale svoj posao, i koje su donele pravicne presude za Ibarsku i Stambolica, a izabrane su sudije koje su 1996.godine ucestvovale u izbornoj kradji. Kako je moguce da budu izabrane sudije koje su ucestvovale u izbornoj kradji, a ne budu izabrani oni koji su se tome protivili? Ovde je kriterijum prilikom njihovog postavljanja opet bila partijska podobnost, jer je SPS i njihovu zlocinacku politiku rehabilitovao Tadic. O kriminalnom delovanju Visokog saveta sudstva se nedvosmisleno moze govoriti jer su postavljali i sudije protiv kojih se vode krivicni i disciplinski postupci, ali to za njih nije bilo bitno jer su opet partijski podobne. Postoje slucajevi gde su sudije iz Opstinskog suda direktno napredovale u Apelacioni sud, opet zahvaljujuci partisjkog podobnosti. To je sa aspekta morala i struke, nedopustivo. Kako je moguce da sudije koji su efikasniji od onih koji su izabrani, ne bude izabrani? Tvrdim da se nisu postovali kriterijumi Venecijanske komisije (strucnost,osposobljenost i dostojnost), vec kriterijum partijske pripadnosti. U Cacku imamo situaciju da nisu izabrane najbolje sudije, sudije cija je norma previsoka, sudije cije presude Vrhovni sud nikada ili je retko kad preinacio, sudije koje su najstrucnije i najdostojnije, a samo zato sto nisu dozvolile da ih kupe politicari. Predsednik DS u Cacku Dmitar Popovic, i poslanik DS iz Cacaka Kosta Milosevic su akteri ovog neustavnog reizbora, jer su bili umesani u ovaj postupak u svom gradu. Naravno svoju kvotu je imala i SPS. Predsednik Okuznog suda u Cacku, Radoslav Petrovic je 2000.bez ikakvog iskustva do tada, ali sa decenijskim studiranjem prava, pod patronatom Velimira Ilica, postavljen na ovu funkciju. Doticni Radoslav Petrovic je otisao u Apelacioni sud u kojem treba da odlucuje o zalbama na presude, a sam nikada u svojoj karijeri nije doneo presudu. Ponavljam NIKADA nije done presudu. Pa kako je onda “strucan” da odlucuje o zalbama na presude? A javnost dobro zna koga je vukao za rukav, i ko mu je cuvao ledja u ovom neustavnom reizboru. Takodje iz Okruznog suda u Cacku u Apelacioni sud je izabran Branislav Stanic, veciti kadar SPS-a, podgojeni komunjara, koji je bio istrazni sudija. Takodje nikada nije doneo presudu, jer nikada nije bio krivicar u Okruznom sudu. Ali sada ce se po prvi put obucavati i uciti sta znace presuda i zalba. Jadni mi sa takvim kvazistrucnjacima. Ali doticni je Dacicev kadar, pa nije ni tesko zakljuciti koji je kriterijum primenjen u njegovom slucaju. Sudija Okruznog suda u Cacku, Dragijana Drobnjak je takodje izabrana za Apelacioni sud, a zna se da joj do penzije treba malo vise od mesec dana. Lepo napredova sljam, ali za najbolje nije bilo mesta. Cacak je izgubio najbolje sudije samo zato sto su ostale dosledne morlanim nacelima i Ustavu. Zato postavljam pitanje, kako je moguce da sudije koje su ukazivale i borili se protiv korupcije, i koji imaju manji broj ukinutih predmeta ne budu izabrane, a sudije kojima se na teret stavlja korupcija, i koji su nestrucno obavljali svoju duznost budu izabrane? Sraman i kriminalan postupak koji je sproveo VSS se ogleda i u cinjenici, da su u Pozegi izabrali mrtvog sudiju, da su se dve sudije našle na po dva sudijska mesta – prva, u Osnovnom sudu u Zrenjaninu i u Osnovnom sudu u Kikindi, a druga – u Osnovnim sudovima u Prijepolju i Novom Sadu, a jedna osoba istovremeno je izabrana i za sudiju i za zamenika tužioca. Imamo i situaciju da je sudija za prekrsaje postavljen za tuzioca, sto je suprotno i moralnim nacelima i zdravom razumu. U odnosu na dva clana Visokog saveta sudstva postoji sukob interesa, jer je jedan clan sudelovao u izboru i unapredjenju svog sina, a drugi clan u izboru i unapredjenju svoje supruge. Imamo i primer predsednika Okruznog suda u Beogradu Vazica, koji je bez problema reizabran, ali i njegova supruga je bez problema napredovala u Visi sud (nekadasnji Okruzni). Takodje mnoge sudije su ostale bez posla, samo zato sto su im supruznici advokati. Taj kriterijum nije bio poznat javnosti, i on je pre svega diskriminatorski jer vredja osnovna ljudska prava i slobode koja su zajemcena clanom 53. Ustava Srbije, i clanom 14. Evropske konvencije o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Visoki savet sudstva je ovaj kriminalan postupak sproveo netransparentno, u tajnosti, bez informisanja javnosti o zapisnicima sa sednica na kojima se odlucivalo. I treba da objasne koji su to organi ucestvovali u procenama licnosti izabranih i neizabranih sudija, i zasto sudijama ti podaci nisu dostavljeni? I ovog puta BIA je imala neizostavnu ulogu. Da svima bude jasno, da je koriscen kriterijum partijske podobnosti, navescu primer predsednice DRUSTVA SUDIJA SRBIJE, gospodje Dragane Boljevic, koja nije reizabrana, cija je norma previsoka i koja je od OEBS-a proglasena za licnost godine u oblasti vladavine prava, a izabrane su sudije iz veca u kojem je ona sudila, koje nisu mogle ni priblizno da ostvare njenu normu. Uvazena gospodja nije reizabrana jer je ostro osudjivala ovaj neustavan postupak. Nata Mesarovic je rekla kako su oni pogodili 90%sudija. Pa cak i da poverujemo u ovu laz, to znaci da 10% izabranih sudija nisu smele da budu izabrane, a da 10% neizabranih sudija su morale biti izabrane. Protiv neustavnog i kriminalnog reizbora oglasili su se DRUSTVO SUDIJA SRBIJE, SINDIKAT PRAVOSUDJA, ADVOKATSKA KOMORA, VENECIJANSKA KOMISIJA, EVROPSKA KOMISIJA, kao i EMINENTNI STRUCNJACI: VESNA RAKIC-VODINELIC (dekanica Pravnog fakulteta Union), ZORAN IVOSEVIC (profesor Pravnog fakulteta Union, i bivsi sudija Vrhovnog suda Srbije), VLADIMIR VODINELIC(profesor Pravnog fakulteta Union), BOZO PRELEVIC (advokat), reizabrane sudije OMER HADZI-OMEROVIC i VIDA PETROVIC-SKERO, kao i VITO MONETI(predsednik medjunarodnog udruzenja sudija i tuzilaca). Zbog ucestvovanja u neustavnom i kriminalnom delovanju, cime su urusili ustavni poredak Srbije i bezbednost nje i njenih gradjana, gospodja Snezana Malovic, gospodja Nata Mesarovic i gospodin Bosko Ristic ce morati krivicno odgovarati, i biti sankcionisani. Sve to pod uslovom da Srbija bude pravna drzava. Nazalost, u partokratiji to nije moguce.

januar, 2010.

Radovan Nenadic
Organizacioni odbor Kampanje “Nevazeci listici”

(Ne)Rešavanje problema partokratije

Apriori tema o rešavanju sistemske partokratije jesu mafijaške grupe koje su napravile svoje gnezdo u političkim partijama, a isto tako i političari koji se diče nulama na svojim računima i čiste teren dotičnima za ostvarivanje ciljeva i učestvovanje u javnim nabavkama.

U neformalnim razgovorima jako često dobijam informacije o pojedinim finansijerima političkih partija i njihovih lokalnih odbora.
Čitajući tekst Vesne Pešić, objavljen u Peščaniku 09.02.2012. godine, u kojem Vesna navodi da je tema broj jedan u Srbiji politička mafija koja se korupcijom i pohlepom za novcem naselila na leđa uništenog društva i da niko ne zna kako da je se oslobodi i isto tako i da je sticanje novca i privilegija glavna aktivnost, a politika sporedna, tačnije usputna delatnost, potvrđujem ispravnost ideje bojkota političkih partija na predstojećim izborima i postojanje “investitora” u politiku.

Ideja Nevažećih listića svakodnevno prima jako oštre kritike političara dok su se građani okrenuli istraživanju ispravnosti i legitimnosti ove ideje.
Svakodnevno primamo na stotine postova nezadovoljnih, ogorčenih i mučnih građana koji vide da problem u ovoj državi definitivno postoji da su građani spremni da odlučno stanu na put partokratiji i ne dozvole da državom vladaju manipulatori i demagozi.

Zagorka Golubović, jedna od najcenjenijih intelektualki, se obratila predsedniku Borisu Tadiću otvorenim pismom u kojem ga upozorava na alarmantnu situaciju, kako u “Jugoremediji”, tako i u društvu. Isto tako, predsedniku, ministrima, javnosti i nevladinim organizacijama se svakodnevno obraća na hiljade nezadovoljnih građana Republike kojima je dosta partokratije, korupcije, nereformisanog pravosuđa i nepravde. Partokratija je toliko uznapredovala da se ponekad ne može razdvojiti država i i njeni organi od uticaja političkih partija na iste.

Došli smo do stadijuma da predsednik Republike postaje slep pred problemima građana i da smo prinuđeni da Zagorka Golubović moli Predsednika Tadića za sastanak na kojem će mu predstaviti problem sa kojim se suočava država koju on personalno vodi.
Jedan jedini zaključak koji možemo izvesti je da nas politička scena u Srbiji nikuda odvesti neće.
Možda će se truditi da nas ne vode u propast ali su prosperitet i napredak misaone imenice.
Što nam govori da na političkoj sceni nemamo alternativu. Možda ćemo imati u skorijoj budućnosti, ali su nam za to potrebni političari koji imaju dugoročan, pa makar i srednjeročan ili operativan plan reformi i borbi protiv partokratije i dovođenja sistema u homeostazu.Političke partije postaju svesne da građani otkrivaju partokratski sistem funkcionisanja i polako se plaše za svoj opstanak i dalji rad.

Svaki građanin bi trebao da se seti igranja marioneta (partija-glasač) u kojem je uvek pobeđivala partija, jer je ostvarila svoj cilj (dobila Vaš glas) i čim se glasačka kutija zatvori, građani bivaju zaboravljeni ( osim onih koji pretenduju na mesto u toj partiji ili su direktno umešani u poslove sa istom).
Ne dozvolimo da budemo marionete političara, i setimo se da su građani ti koji biraju vlast a vlast je ona koja, prosto rečeno “Igra kako građani sviraju”.

Za sada, Naša početna borba je “Nevažeći listić”. Iskažimo nezadovoljstvo. Apstinencijom (neizlaskom na izbore) ne dokazujete apsolutno ništa.
Pokažimo koliko Nas ima, izađimo i precrtajmo glasački listić.To će biti motivacija za borbe i reforme kada stanemo na put partokratiji i političarima dokažemo koliko smo odlučni u borbi protiv iste. Njihovo vreme je isteklo!

SVI SMO NEVAŽEĆI !!!

Aca Mitić
Organizacioni odbor Kampanje “Nevažeći lsitići”

Serbistanski začaran krug

U dijalogu koji sam vodio sa Predsednikom Pokreta “Energija NarodaSrbije”, saznajem da dotični, Ivan Radović, već 8 godina ne plaća porez Republici Srbiji. (Izbegava plaćanje poreza i time čini krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv privrede, tačnije krivično delo Poreska utaja, koje je regulisano članom 229. Krivičnog zakonika Republike Srbije.)

Na moje izlaganje:
Gospodine Radoviću, da li vi plaćate porez Republici?
Vidite, moji prijatelji, kolege, porodica i ja, plaćamo porez Republici Srbiji i očekujemo da Republika funkcioniše u homeostazi. Da državne institucije rade svoj posao marljivo, korektno, nekorumpirano, da prosečnog čoveka u Srbiji ne treba da zanima politika i ko je koliko pokrao, već njegov posao i porodica, jer ON placa porez od kojeg se hrani Republika, plaćaju državni službenici, političari- narodni poslanici, ministri i predsednik. On za svoj novac dati novac očekuje maksimalno dobru uslugu?

Poredim: Zamislite da zaposlite radnika kojem, naravno, dajete platu. Poslodavac očekuje predanost i marljivost na poslu i da radnik ne krade (govorim o sistemu koji BI trebao da bude).

Ivan Radović odgovara:
NE! Ja porez državi ne plaćam već 8 godina!!! ( Kao dokaz postoji audio i video snimak.)

Ivan Radović je kandidat za poslanika Pokreta “ENS”, grupe ljudi koja okuplja oko 12.000 članova. Što znači da 12.000 ljudi podržava dotičnog gospodina koji ne ispunjava osnovnu građansku dužnost – plaćanje poreza državi.
Građani Srbije žele bolju budućnost, žele promene ali opet imamo jako veliki broj ljudi koji čine ISTE greške, kao što su činile generacije poslednjih 20 godina. Biraju pogrešne.
Ukoliko Srbija sama ne želi da se promeni, još manje će je promeniti poreski neplatiša Ivan Radović. Samo ćemo praviti greške birajući pogrešne i stagnirati.
Ukoliko Srbija ne zna da odabere “pravi” put i odabere moralne, časne, obrazovane, poštene ljude da vode državu i predstavljaju narod u Skupštini, onda zaista ne treba da postoji.
Čemu postojanje ukoliko se greške ponavljaju na svake 4 godine. Čemu postojanje ukoliko biramo pogrešne – što dovodi do stagnacije i koraka u nazad. Šta smo onda Mi?
Postajemo paganska država u kojoj se sve vrti oko politike i tome da smo toliko glupi da ne znamo da izaberemo grupu poštenih. Postajemo država u kojoj nema sistema vrednosti, postovanja morala, časti, inteligencije. Već se pojedini narodni poslanici predstavljaju ljude koji imaju više krivičnih prijava no prosečni kriminalac u lokalnim sredinama ili npr. kandidat za poslanika ENS, Ivan Radović, koji ne plaća porez Republici.
Ako narod predstavlja ovakva skupina ljudi, šta Vam to govori o tom narodu???

Srbijo, probudi se već jednom.
Ne dajte glas ljudima koji nisu kompetentni za predstavljanje Naše države i naroda. Stanite i razmislite da li su postojeći političari UOPŠTE vredni Našeg glasa.
Ne birajte manje zlo, jer zlo uvek prerasta u veće.
Ukoliko smatrate da nema političara ili stranke koja može ispuniti Vaša očekivanja, tačnije, stranke moralnih, nekorumpiranih ljudi, normalnih ideja i shvatanja, iskažite nezadovoljstvo. Precrtajte listić!
Pokažite političkoj “eliti” da se Vaš nezadovoljan glas čuje. Oni su navikli da broje samo krugove oko brojeva i nakon toga da stvaraju krugove interesnih društava.

Ne dam glas za nastavak korupcije, nemorala, siromaštva, stagnacije!
Ukoliko se niste opametili posle 5. Oktobra 2000. pravo vreme je da 6. Maj 2012. bude dan proglašenja nezadovoljstva u narodu. Iskoristite Vaše legalno i ustavom dozvoljeno pravo i iskažite nezadovoljstvo! Precrtajte glasački listić!

Aca Mitić

Član OO Kampanje “Nevažeci listić”